Чик погоди

Приче — Аутор klotnereci @ 12:39
 


Догодило се негде у Јевропи крајем прошле године. Тачније ишао сам тамо с намером да обиђем братанца пошто дете деценијуипо није долазило кући. Нисам га одавно видео. Реко да останем код њега недељу-две дана, да се мало поразговарамо... А прилика је испала јер мали већ дуже времена не ради. Остао пре две године без посла. Тренутно нема сталну плату, прима нешто социјалне помоћи и од тога живи.  А, Милена моја жена да детету не будем на трошку, спаковала је пун куфер намирница: сирева, цело печено прасе, пихтије, шерпа сарме, печено пиле екстра једно за малога а једно за мене. Па торте, суви колачићи, штрудле три: с орасима, маком, јабуком. Па онда проја са чварцима, погача, цео плех гибанице гужваре. Џакче ораха са нашег дрвета, непрскане јабуке и триста кулинарских чуда још. Ма, да не износим сад све детаље о томе шта је Милена послала а и о посети нема баш шта да се исприча јер мали од кад сам ту - а има већ недељу дана, по цео дан само телефонира и блеји у телевизор. Игра неку «чик погоди» игрицу са тв спикерком. Ево фрагментић разговора који је текао за време тог незаборавног спектакла, тамо негде у Јевропи код мог братанца.

- Добро, добар дан! -Да чујемо разлике.
- Поглед му је некако другачији на једној слици него на другој.
- Ево нисте у праву. Ево само да видите штааа Виии то све нама говорите. Какав поглед? – Па поглед, можда Вам се чини поглед другачије, али како то мммм, постоји другачији начин да се то каже. Неможете тако да кажете, то онда није... морате дати конкретан, ја прецизан одговор.
- Педесет хиљада динара је у игри. Трудите се. Штааа то долази у обзир? –Штааа ћемо то чути? -Учествујте, дружите се са нама. Где су те... ми нисмо добили ни једну разлику. Хајде, дакле будите спремни, будите стрпљиви. Сваког часа иду укључења. Прво иду можда ето мало за редом, па онда пауза, па онда опет нема ни те паузе. Дакле неможете предвидети укључење како иду, зато будите на вези, еееее, сваког часа можете баш ви бити укључени, никад се то незна. Ево можемо одмах сада опхопхоп једно за другим или не. Дакле педесет хиљада динара, а то се никад незна, будите као што се никад незна кад ће доћи ваших пет минута. Можда управо сада. Будите стрпљиви. На вези. Активирајте, трудите се, ово може бити разрешено сваког часа, јер неко може одмах да се јави и да погоди све три разлике. Зашто да не? –Дакле, где се крију те разлике? –Три разлике! –Нисмо чули ни једну. Морате се више потрудити.
- Знам да знате! –Али ето, како то обично увек бива, они такмичари који имају најмање знања, али заиста! -Они који имају најмање знања, они имају највише самопоуздања, и онда зову, они се труде… а ипак незнају. Ехмм, ово није само и до знања, ово је за неких више ваших способности уочавања, да имате онако изражено то, емммм, ето тај осећај да можете еее, да уочите ехм брзо и лако те разлике, дакле да можете да разликујете ееем... ове две слике и да сазнамо коме то најбоље иде.
-Па хајде да чујемо! –Које су то разлике? –Шта то разликује ове две слике? –Три разлике су нам потребне. –Играјте, и дружите се нама. –Шта ћемо то чути?
- Несмете бити несигурни. Несмете одустајати.
- Хајде да сазнамо шта то долази у обзир. –Хало, хало! -И, ево јавља се неко.
- Тууууут... -Неможете прекидати! –Немојте прекидати! –Несмете одустајати! –Које је решење право?
- Сто хиљада динара!
- Размислите добро. Прва разлика је капа на глави. А која је друга? – А која је трећа?
- За само две разлике ви освајате сто хиљада динара! Хааајде да се активирате, хааајде да се потрудите. Ово је сјајан задатак и једноставан. Најтежу разлику сте разрешили. Још само две разлике. Само две разлике и сто хиљада динара ће се наћи у вашим рукама. Несмете сада одустајати! –Нипошто!
- Шта то долази у обзир? –Играјте и дружите са нама – желимо што пре да вас наградимо. Знам да знате, и знам да можете.
- Која је друга и која је трећа разлика?
- Зврррррр! –Ево, неко ће нам рећи. -Хало! -Хало, добар дан.
- Добар дан. -Да неће да му је глава на једној слици ужа него на другој?
- Е, не, не, не, не, не, не, нисте у праву! –Није глава ужа, то се Вама учинило. Није. Можда, хахаха, стварно, хахаха, делује, као да је на овој слици овде, значи даље од мене, ужа глава. Ево сада кад погледам, делује можда. Али то је оптичка варка. То је оптичка варка стварно. Али знате шта, то је онда кад мозак почне да се игра са вама. Ево и мени сад стварно хахаха... ево, заиста вам кажем и мени делује као да на једној слици, хахаха, ужа глава. Ал то сад, стварно, аааа, то се онако, ваш ум, пиграва са вама , ааа, није то разлика, ааеаа, ми знамо које су разлике. Дакле, јер је такав задатак које су све три разлике и знам да глава није ужа иако и мени одсад делује тако. Нисте у праву. То је онда кад почнете да размишљате о нечему, кад се ухватите неких ситница, браде и ли носа и онда, и онда сами себи убедите, што је најгоре да је то истина. И стварно кад погледате делује вам да је то разлика. Али није, далеко су једноставније ове разлике које ви нама треба да кажете.
- Зато се потрудите, шта ћемо то чути. Које је решење право, који је одговор прави?
- Хајде, само се трудите, ми желимо да еее... неко други ооео освоји награду, и узме новац а да то не будете ви. Нема разлога.
- Које су то разлике? –Откријте нам разлике. Разлика знамо које то је капа на глави. Која је друга и која је трећа? – Јооош само двеее разлике, до сто хиљада динара! -Зашто би сте оклевали. Зашто би сте одустали – нема разлога. Идемо даље, брзо, брзо да сазнамо које су то преостале две разлике.
– Шта ћемо ми то чути. -Које је решење?
- Сто хиљада динара. Велики новац. Неееевееероооватна прилика, пред вама!!! -Шта то долази у обзир?
- Ко зна, ко ће се то играти и дружити са нама следећи? –Сваког часа чекамо укључење. Немојте ви нешто да планирате, прекидате, па се јављате. Еааее, нити ћете знати кад ћете бити укључени, зато будите на вези. Ето, управо сада.
- Добар дан. -Хало! -Добар дан.
– Кскккксс... добар дан!
- Које је решење?
- Ало, јел ме чујете? -Одлично Вас чујем.
- Аааа и јели има мОжда неке флеееке на лицу, или то овде прљаво стакло. Ја појма немам, мени се чини да је тако?
- Не, на лицу нису. Хехе, поздрав велики за Вас. Нису ипак флеке на лицу можда је вама на телевизору нека флека. Хооохо, обришите то, потрудите се. Ето да уочите неку другу разлику па да нам се јавите. Велики, велики поздрав. Ииидддееемммооо даље.
- Сто хиљада динара је и даље у игри, само нам реците које је решење – шта то долази у обзир?
- Ко зна нека се јави...»
----------------------------------------------------
Шта на ову тему рећи? –Можда само то да ми је шема игре од раније позната - да сам то већ једном негде видео. Можда ме ова нова игрица подсећа на игру шибицера. Скривање куглице испод једне од три кутијице шибица. Само што за мој укус у тој старој игри беше више присности између преваранта и магарца. Са много више рафинеса у тој мајсторској вештини. Блефа! Ризика и страха. Страха мислим, јер нечесто се дешавало да изненада бане мурија и растера кибицере и играче и тек започета игра и позамашан новчани улог што је на земљи лежао, буде конфискован, а шибицера одвезу марицом. Игра је имала систем, и уигран тим: шибицер са асистентима. А игра се одвијала овим редоследом: Прва тура служила је за «загревање публике» и била обавезно бесплатна. Свако од посматрача могао је из цуга да погоди под којом кутијом се крије сребрнаста куглица од згужване алуминијумске фолије. Друге две, три партије би шибицер намерно губио. Тако је траљаво баратао шибицама да је публика опет била у стању да погоди где се куглица крије. Али, овога пута са разликом да игра није била бесплатна. Овде је већ морао прво да се стави мали улог на двапут више лове коју је већ пре тога на земљу ставио шибицер. Тај улог би стављали најсмелији посматрачи тј. његови сарадници и логично, погађали где је куглица, и дизали лову. Стим би шибицер разуверио и најокорелијег скептика да се овде ради о превари. Чак, због његове неспретности и толиког изгубљеног новца, будио сажаљење масе која се у круг збила око њега и шибица. И управо тај штимунг и осећај да се лако може доћи до новца будио је у присутнима похлепу. И тако миц по миц, по неки добитак а још више губитак мутио разум, и доводио по неког магарца да у једној јединој игри прокоцка право мало богатство, па чак остане и без имања, куће. Данас су игре попут оне горе назовимо је «чик погоди» законом легализоване. На добровољној су бази, мислим нико никога не бије по ушима да се укључи и игра, дружи се. Ово наше дете, мора. Јер је игрица тако примамљиво осмишљена да јој не може одолити пошто је сигуран да не може погрешити - мислим толико су та питања поједностављена да увек имаш прави одговор без неке веће школе. Плус, што је "игрица" вођена љупким и оскудно обучених младим лепотицама. Које у поноћним сатима од усхићења што су лајф гледане ваљда, добровољно скидају са себе и оно мало оскудне гардеробе. Да не кажем позирају наге пред камером. Е, то, то ме онда доводи до, до... да једноставно лепојки ово наше дете не може одолети и да мора да позове и да се укључи у игру. Игра се не плаћа кешом, већ унапред окретањем неког папрено скупог броја. Рачун стиже на крају месеца. Рок измирења дуга недељу дана, у најбољу руку одуговлачењем од једне опомене, друге и треће. Значи још неких три недеља плус има се времена да се измири дуг. Свеједно овај начин плаћања је веома комотан и мали га редовно и у великим количинама користи. Жарко желећи да се укључи у игру мали не хаје што је веза папрена. Да до лајф укључења никада неће стићи и да је све само јефтина фарса. Да је шанса 1:1.000.000 да буде у игру укључен. Зна он добро да ће као и увек досад на крају да извиси и плати цех. Јер, неће добити ништа друго осим утешних речи неког из телефонске централе који му досадним гласом каже: «Жао нам је, веза је преоптерећена. Молимо да сачекајте мало, и обавезно останите на вези!» а потом пушта музику која није по укусу малог. Па ипак остаје у петљи да чека и чека, пошто нада умире последња. Све док му не сине из тура у главу да је измужен и схвати да га је та шева за само неколико минута у петљи чекања коштала 10 еврића. Тек онда разочаран спушта слушалицу. Окреће се према мени и пита "Стриц, ајд сад да попијемо нешто жестоко. Шта кажеш...?"  Шта да му одговорим. Да му по стоти пут поновим да ми је доктор строго забранио пиће и да ће ме само једна чашица убити? Да га и ја још разочарам... И сад на крају резиме. Мислим се нешто, ебига није исто у тернутку кад ти срећа окрене леђа изгубити 10 еврића ил’ кућу. Велика је то разлика. Чини ми се да су времена постала хуманија. Мож’ да буде ал’ немора да значи.


горин син


Купатило

Приче — Аутор klotnereci @ 12:22
 


купатило Да човек не поверује колико је тешко данас доћи до слободних мајстора. Све су нешто заузети, сви у послу, нико нема времена. Нудим лову, далеко више од тражене цене, ма какви. Ни да чују за мој акутни проблем. Наиме од летос тражим мајстора за свеукупну санацију и проширење купатила. Желим да избацим све:
- сећања,
- дотрајале елементе,
- немодерне керамичке плочице застарелог дизајна и боје,
- пожутелу и опасно напуклу клозетску шољу,
- каду
у којој смо својевремено ја и бивша ми драга, често стиснути али срећни брчкали у топлој пенушавој мирисној купки, уз часицу-две шампуса...

Од кад је она отишла, и однела све са собом осим оног дебелог говнета не пустивши воду за собом; олакшана залупила вратима и нестала за навек из мог живота и оставила за собом да смрди све што на њу подсећа.

И зато, не одустајем и трпим ларму бушилица, чекића, шкрипу лопата што купи срчу разлупаних плочица и прашину која се шири по кући. Немилосрдно разваљују и кидају прошлост - а све је у шуту, у прашини да прст пред оком не видим. Само чујем надрканог мајстора како се дере, риба шегрта, што час час па трчи напоље у двориште сав зацењен од кашљања. Кућа ми је у сред зиме као после натиног бомбардовања. Развалили су зид што је делио купатило од мале кујне, да те две просторије споје у веће купатило; кад већ њу и мене више нико на свету спојити не може.

.. На малом кухињском столу прекривеним избледелом мушемом одгурнута скинута бурма. Нервозно је стезала рукама ташну у крилу. Као срна напета спремна сваког трена да устане и пође седела је, у закопчаном капуту на ивици столице, окренута прозору и одсутна гледала, ко зна где, у ко зна шта.

Она мени:
- Ти мени више не одговараш.
- Лажеш и вараш ме, идијоте!
- Да те трпим више нећу. Идем!
- А тиии, са том кууурветином нађи срећу.

Ја њој:
- Да куваш не умеш.
- Док пеглаш ти ствари још горе згужваш.
- А знаааш и да вараш!
- Оком да шараш! –Да, да... познајем те
- Мршава си, и рууужна.
- Идиии!

И отишла је.
 
...маааа, гушим се у прашини док ме очи сврбе и гребу као да су у фишеку од шмиргл папира. Отварам прозор, да излуфтирам – мајстор урла «затварај прозор, човече, оћеш да најебем, да назебем!».

Лудило је трајало две недеље али се исплатило. Данас ја и моја нова зеленоока у јакузи. Музика тиха - весело, весело пространо ново купатило.

 

горин син

 

 

Ма боли Лазу колко ружа кошта

Приче — Аутор klotnereci @ 12:17
 
- Дневник свакодневног лудила –

Недеља, напољу сипи ситан снег. Сипи не шали се, од јуче не престаје. Излуђује возаче на клизавом путу а они, псују на кретена испред себе што се конзервом (са летњим гумама!) заноси час на леву, час на десну траку пута. Друга сцена: Протурају главу кроз прозор кола и урлају на оног јадника испред семафора што већ једном не крене - зар не види да је зелено? - Вози мајмуне!, вичу сви у глас и бесни притискају свом снагом обема рукама на сирену. - Вози човече ако ... А он, не хебе тај општи хаос. Излази из крнтије, и у нирвани шири руке у вис, клибери се, и пискавим гласом више небу него изнервираној маси у колони добацује: „Pеаce, peace, добри људи!  не љутите се браћо. Станите и погледајте ову идилу, снег, снег!!! - Кад то буде у пустињи, народе? -Нииикааада!.. Нека громада од човека издваја се из колоне, а она , све дужа и дужа и изнервиран до даске брзим кораком прилази му, хвата га једном руком за ревер а другом за тур, подиже од земље и док се он отима и батрга  рукама и ногама силом га угурава у ауто. Уноси му се у лице и сикће љутит: - Вози даље наркоману, матер ти блесаву! Опет скочило црвено на семафору. Лиферант искаче из комбија оставља ауто све са кључевима и журан, са повећом гајбом испред себе препуној букетима свежих ружа граби пешке напред, ка следећој цвећари да одлиферује робу. Данас је Валентин! На западу «дан заљубљених». Од недавно и код нас слави се. Такви смо ми волемо све да славимо и наше и туђе, и не питамо шта кошта. Сећам се, моја покојна мати није знала за «дан заљубљених» и, ако ме памћење не вара цвеће је добијала само када је требала да оде на гробље. Отац би тада грдио мајку што га шаље на пијацу по цвеће, кад зна (од његове матере) да се на гробље носи само босиљак и што се она сад помодари.

Мислим, једна свеже обрана ружа данас кошта око седамдесет динара (кад пазариш од узгајивача). У цвећари, поготово за празничне дане та иста ружа кошта најмање два до три еврића по комаду.

...Видим кроз шпијунку Лазу како се на прстима шуња ходником. Иде швалерки, комшики Зузи да јој повећим букетом црвених ко крв ружа потврди љубав, коју већ од неко време страсно гаји према њој. А потрефило се. Наиме њен муж Остоја данас цео дан има дежурство у градској котларници. Скрећем мисли и мислим: нисам знао да је највећи узгајивач ружа земља Колумбија. Невероватно како мало знам о биљном свету а поготову о ружама. Јер кад су у питању руже, одмах ми на памет падају земље: Холандија, Шпанија или Италија. Али Колумбија? На то не бих никад дошао. Знам на пример да Колумбија има лепе жене. Све мисице. - Ах, девојке из Груже лепе сте ко руже... кад ће нека од вас да постане лепотица света. Ко то саботира ствар? - Али не! Кажу Колумбија има најпогодније поднебље за узгој ружа. Расту ко луде тамо код њих. Човече кад из авијона гледаш видиш доле све ружињак до ружињака. Добро, саде они и друге агрокултуре не само руже али за њих су мајстори веле. Е сад док је тамо на оној другој половини лопте лепо време, логиш да код нас снежи. Пада снег и то за бадава! Па га чак и испред наше зграде има. Ова моја деца пред зградом, нешто много не лајке церемонијал са ружама, али зато више воле снег. Ено их, удружено лопатама чисте пролаз до зграде од снега. Вредна моја дечица. Једино им замерам то што много пуше. -Не ваља, кажем им. -Скупо, и штетно је то по здравље. Али, руку на срце које дете данас у ова модерна времена родитеље шта пита - слуша родитељски савет. Моја мене у сваком случају не. Мада, кад мало боље размислим и ја сам некада; оно кад сам био млад чурио. Само што сам ја то морао да чиним крадом од оца - да не сазна. А што се цвећа тиче, око тога нема проблема. Све је то Тика благовремено и са системом организовао. Елем, свакодневно ја блогом мојој Мили шаљем киту цвећа.

горин син

Тика маратонац

Приче — Аутор klotnereci @ 11:34
 

- Увод у догађај искусног џогера легенде, ветерана трчања у круг још од 1985. А kоји се на сву срећу истински никада није ни догодио. Већ је само плод маште једног фарбара који у паузи док чека да се осуши први слој тек нанетог акрила, пиљи кроз отворен прозор у сунчан дан и у докону лупета онако без везе сам себи у браду и журно да не испусти коју мисао једним прстом (оним најдужим) боде по тастеру старе Oлимпије из 1952. ове глупости које управо Ти читаш -

 

сремуш 

- Сремуш -

Сремуш (лат. Allium ursinum) је самоникла јестива биљка у народу позната и као дивљи бели лук, сремуш, сријемуш, црембош. Сремуш је елитни представник самониклог јестивог биља. Латински назив Allium ursinum у преводу значи "медвеђи лук". Сремуш је после снега први који је у стању да ,,ремонтује'' људско тело, јер фантастичном брзином организам чисти од штетних материја. А кажу добио је тај назив "медвеђи лук" због предпоставке да је он прва храна медведу после проведеног зимског сна. Расте на хумусу богатом влажном земљишту и до 1600 м. надморске висине у листопадним, четинарским и мешовитим шумама. Први листови се могу уочити почетком фебруара па до средине марта. Најкасније почетком јула завршава се сезона брања листова јер тад биљка почиње да цвета. Зато је најбоље брати га непосредно пре цветања, кад је и набољег квалитета. Дивљи бели лук је веома нежна биљка и убрана остаје свежа врло кратко време. Убрани сремуш најбоље се може очувати ако га што пре ставимо у пластичну кесу, додамо неколико капи хладне воде па онда надувану кесу свежемо у чвор и ставимо у фрижидер у фах за поврће. У таквом стању ће се убран сремуш одржати свеж више дана, а могуће је и замрзнути га. Млади листови су пуни витамина и одличан додатак салатама. Користити се као додатак умацима, јелима од јаја, кнедлама, хлебу и сличном. Сремуш у себи садржи обиље етеричних уља, вредне минералне соли, шећер, витамин Ц, каротин, беланчевине, масти и алицин као главни састојак. У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Благотворан је код смањивања ниво холестерола, артериосклерозе, снижава висок крвни притисак, има јако дејство на цревне паразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева. Користи се при чишћењу рана а и одбрана је од грипа и грознице. Поред тога позитивно утиче и повољно делује на отклањању несанице, несвестице, и болести плућа. Мора се напоменути да се опрез не сме занемарити при убирању листова ове биљке! Често се догађа да људи лист сремуша замене са отровним листом ђурђевка, којег често има у близини сремуша. Најбољи начин установити да ли се ради о сремушу је да убрани лист добро истрљамо длановима, ако се тада осети јак мирис белог лука онда можемо бити сигурни да се ради о сремушу тј. дивљем белом луку. Зато опрез при брању сремуша, јер неретко се дешавају тровања па чак и смртни случајеви проузроковани заменом ове две биљке. Наравно као и све што конзумирамо као храну и сремуш требамо узимати умерено, у мањим количинама. Довољна су два три па и пет листа као зачин салати и вариву.

- пре неки дан -

Срећан сам што сам опет у природи после дуге зиме и што не морам више затворен у соби да се рашрафљујем на оној досадној кетлеровој "VERSO 309" пакленој машини. Него сам овде у парку међу дрвећем које је тек почело да олистава. Пун нове снаге којом се напајам сваким сунчевим зрачком што ми падне на проћелаво теме, дугачким кораком грабим стазом. Стварно се осећам божанствено. А и кондиција је још ту, не недостаје ми ваздуха у плућима и не пробада ме у слабинама. Са лакоћом прескачем преко порушеног стабла којег је вероватно зимус Кошава оборила. Лаким корацима прилазим травнатом пропланку који се протеже са обе стране дубоког јарка; којег је некада давно из ко зна ког разлога неко на том месту ископао. Таман кад стигох на пропланче, угледах на другој страни јарка неког како се сунча -  смело за ово годишње доба помислих. Било је то једно слатко  створењце, девојче у купаћем костиму које је прућнуто лежало потрбушке на ћебету. На себи је имала плав ко небо костимчић који је стезао лепо оформљену гузу. Налакћена читала је неку књигу и у такту музике из вокмена климала дугом лепо извајаном ногицом. Мислим ето пријатног изненађења, леп призор дошао ненадано, екстра поклон као бонбона на овај предиван пролетњи сунчан дан. Признајем, мало сам успорио са трчањем мада пропланак је тако и тако неширок и ја убрзо изгубих малу из видокруга а да ме она није ни приметила. Без обзира на то задовољан собом и понесен сликом лепе голушаве младе жене, стадох још брже да трчим него што бих у ствари смео. Не могу да кажем колико дуго сам тим темпом трчао. Знам само да сам одједаред осетио оштар бол у пределу листа десне ноге - као да ми је неко ножем пресеко мишић, ето тако ме је заболело човече. Морао сам да престанем са трчањем и да станем. Одмах сам знао да сам сјебо мишић. Нисам могао даље иако више није било далеко до излаза из парка. Стадох обема рукама да масирам ко камен отврдли лист. Знам да то помаже и да се притом опусти па наставих даље са масажом. Задубљен тако нисам ни приметио да ме неко сустиже. И таман кад сам хтео да се мало помакнем у страну да тај неко прође, угледах моју комшиницу Бибу како  ми у сусрет џога. Одмах ме препознала и стала, и забринута упитала шта ми је. Рекох јој да није ништа озбиљно и да не брине, али да морам мало да сачекам док грч не попусти. Биба се одмах понудила да се ослоним на њено раме и да тако заједно одемо до излаза. Нисам могао да одбијем.

- јуче -
...
Где баш сад да се на ту жилу спотакнем? Помислих љутит док сам руком отирао земљу са укаљаног колена. Подигох белу фротирску траку што ми се  била срозала преко очију, па се сагох да у шипражју наћораво потражим наочале. Кад сам се мало дотерао окретох се да видим јел још неко виде ову моју бруку  док  сам онако  потрбушке пливао по утабаној стази. Осим мале коју малопре сретох а која је уствари узрок моје непажње и малера који се десио, на сву срећу у близини није било никог другог. А она, заобишла ме и отрчала даље кикоћући се на сав глас. Сад гледам за њом како се онако лако обучена гибким џогерским кораком удаљава.

Не знам да ли ви виђате тркачице у сукњици?
Ја ретко кад. Данас је био изузетак. Благи Боже, ово рано пролеће смлатиће ме начисто...


- трка -

... Журим низ улицу и размишљам да ли да се одмах пријавим или да прво ошецујем конкуренцију па тек онда...
- Да ли ћеш трчати маратон?, упитала је изненада Биба.
- Па искрено да ти кажем нисам баш у форми... са друге стране волео би’ да се тестирам. Да видим колико могу да издржим после ове дуге зиме мада се нисам нешто специјално припремао за овај спектакл.
- А ти?

... Поранио сам сабајле јутрос право на пијацу па онда да одем и на Трг Н.П. да се благовремено пријавим за трку маратонску која ће се одржати средином месеца у нашем граду, баш на мој имендан. Кажу пријавни центар је отворен од данас па све до самог почетка трке. А за оне који одоцне особље центра примаће пријаве и то упола цене за већ окончану трку. Што да не! Алтернатива је на месту за све оне којима је свакодневница испуњена хектиком и стресом па би мало да се не журе. А пошто ја унапред знам да сигурно нећу бити први, мислим победник... опустим се. Преместим цегер пун поврћа и сремуша из једне руке у другу и кренем правац кући. Одлучим одоцнићу на трку. Јефтиније је а уједно узима ми целу напетост пред трку. Због чега опет буде ми мило што могу без конкуренције да опичим свој темпо "полако ногу пред ногу" и то упола цене. А ако имам мало среће, покупићу приде покоји изостали аплауз од оних гледалаца који још увек верују у мене. Оних што не зарезују то што је трка већ пре три сата завршена. Него остају стрпљиви крај тркачке стазе ако затреба остаће и целу ноћ само да ме виде. Па кад се појавим да ме онда поклицима и громким аплаузом поздраве и бодре да истрајем.

- Да, да драги колега, прави маратонци стижу задњи, рече насмејани дебељко ским  заједно прођох кроз циљ.


горин син

 

Крофна

Приче — Аутор klotnereci @ 11:04
 

 

крофна

 

- Oвo су крофне моје драге. Mоје три нема на слици а како би их и било кад сам их одмах онако вруће уз сласт смазао. Сад ми се чини да су ове њене много лепше и слађе.. -

Прелиставам пожутеле листове четвртог издања старог Великог народног кувара којег је још давне 1963 издала Народна Књига Београд, а мојој љубави ту да кажем Библију кулинарских вештина у наследство оставила њена покојна бака Клара. Данас имамо мноштво разне литературе и књига које се баве вештином припремања хране. У тој разноликости рецепата сакупљених са свих страна света, елем укоричених у јефтине џепне књижице, штампаним на брзака без имало љубави, на хладном гланцаном кунстдрук папиру, има свега што би по аутору модеран човек требао да проба, да окуси. Ја дајем предност овом старом добром народном кувару, умашћених корица од многе употребе покојне домаћице. Не само зато што тај кувар садржи или боље речено чува готово све рецепте насталих на овим нашим просторима на преко осамстотина интересантних страница, већ и зато што у мени буди носталгију за оним прошлим временима када се живело мало више на тенане. Када је домаћица са љубављу припремала свакојаке кулинарске ђаконије за своје најмилије. Та света књига је постала и наша оаза мира и спокојства око које се тискамо док листамо тражећи једну посебну страну. Ону на којој још стоји залепљено парче осушеног теста за крофне неким случајем остало ту са Клариних прстију. Данас, ово модерно време осим журбе и јурњаве за можда и непотребним стварима не допушта људима да застану и предахну. Модерном човеку брзи ритам живљења не дозвољава да се дуго задржава у кухињи. Корак два до фрижидера и готова храна је у микроталасној ренрни за пет минута готова. Све је испланирано у минут. Једе се брзо онако уз пут с' ногу или седећи на степеницама зграде у којој се ради. Журно гутамо несажвакане превелике заологаје бургера не примећујући шта управо једемо и да ли уопште једемо онако занесени проблемима које смо из канцеларије понели са нама у паузу која сваким залогајем неминовно истиче..

..

.. Знаш шта Милутине, ти си твоје крофне појео и не обилази око мојих као маче око џигерице. Нема шансе, недам ти ни једну своју крофну! Таква је моја Mила од увек била. У кући их је било троје деце и увек кад је мати или отац нешто слатко донео из вароши и поделио свима исто да се деца не би свађала. Милин брат и сестра би слаткише смували одмах сногу а она њен део слаткиша распоредила да има више дана. И увек је после било отимања, свађе и вриске око тих њених слаткиша. Тако и данас са мном ради.

..

Сећам се оних срећних летњих дана на мору, кад смо три генерације окупљене код мојих родитеља, у каменитој кући врх увалице тих давних осамдесетих проводили безбрижне одморе. И скоро сваког лета је наша ћерка водила њену сестру од тетке. Шта су могле имати тада? Можда шест или седам година. Ја сам им једном док смо мами крали вруће крофне из оне велике шерпе покривене кухињском крппом, дао надимке "Крофна" и "Путеркифла".
Моја мама није показивала да зна где су нестајале крофне. Само би се као наглас чудила како те крофне у шерпи кад се охладе тако јако спласну. Таманили смо крофне на плажи, седећи на топлом шљунку брчкајући ноге у мору.
Један доживљај са "Крофном" и "Путеркифлом" иако безазлен остао ми је дубоко у сећању. Наиме у приморском градићу којег смо на кратко псетили купио сам мојој малој душек и неке стварчице за роњење, маску и дихалицом, ону пластичну цев што стрчи изнад воде помоћу које се дише. Е сада пошто је и свајина мала била исто у то време са нама на мору, требало је координирати да обадве наизменично неко време уживају на душеку и осматрају морско дно. Зна се морало је прво пустити сестру да се она задовољи а потом да на ред дође моје дете. И стварно лепо је почело, мало се једна праћакала у плићаку док је друга (исто у плићаку) са душека посматрала рибице и шкољкице али, како је време пролазило тако је њена сестра од тетке све више нерадо препуштала Милени душек и маску. На крају сам био принуђен да се умешам и објасним Јасни да је сада ред на Милену. Нисам више сигуран да ли сам довољно «дипломатски» поступио али се сећам да је Јасна љутита бацила маску и душек у песак и почела на сав глас да плаче. А онда је кроз сузе рекла како је она овде само тринаесто прасе, и да је ми уопште не волимо! Милени је била прошла воља за душеком и да би је умирила препустила је душек Јасни. Јасна је одмах престала да плаче зграбила душек и за трен поново била у води.. ја сам у том моменту искрено речено био немоћан да било шта паметно учиним, па због тога помало на себе био и љут. Милена је села поред мене и заједно смо гледали у правцу Јасне која је одавно заборавила пређашњу љутњу и сузе, него весело перајима веслала душек у круг. И дан данас кад се сретнемо или телефонирамо са одраслом Јасном кадкад споменемо догаћај и тринаесто прасе, па се слатко исмејемо сећајући се на лепа минула времена на мору. Некако крајем осамдесетих време се променило и на мору није било више оне топлине као раније. Сећам се оног задњег летовања на мору и кад смо допутовали и на зиду наше кућe видели ону огромну црну поруку «niste više poželjni !! marš nazad ili miniramo!! majku vam č..» и још помињање неких врба, итд.
Отац је кућу успео благовремено да «прода» у бесцење тамо неком комшији.

..

Мој фаворит је србска крофна

У мало млака млека раздробити 20 грама квасца. Грудвице квасца у млеку добро кашиком раздробити, квасац мало посолити, ставити коцку шећера и толико брашна колико је потребно да се добије житка маса. Метнути квасац близу штедњака, покрити га чистим салветом и оставити да кисне. У казанче за снег ставити комад масла, 3 жуманцета, кору од лимуна, мало шећера, ½ килограма просејана брашна, млека колико брашно захтева, и то све добро мутити заједно са квасцем који је већ ускисао. Радити тесто варјачом све док не почне да се одваја од суда. Густина теста за крофне мора бити ређа но за савијачу од кисела теста. Овако умешано тесто ставити на топло место да кисне, али никако непосредно на ватру. Ускисло тесто изручити на даску посуту брашном, развући га оклагијом у кору дебљине једног прста, па чашом или калупом за крофне вадити од теста погачице, ређати их на чист столњак, покрити салветом, па оставити их да још мало кисну. У мању шерпу ставити ½ килограма масти, па кад се маст добро загреје, спуштати погачице на врелу маст оном страном на којој нису лежале на столњаку. Румено их испржити, а затим вадити решеткастом кашиком, стављати их на округао тањир и посипати шећером замирисаним ванилом. Уз крофне служити пекмез од шипака или који други пекмез, а може домаћица поступити и на овај начин: пре спуштања у маст, у средини сваке погачице нека направи удубљење у које ће, кад крофне буду пржене, стављати пекмез.


У Великом народном кувару постоје рецепти за:

Индијанер крофне
Ишлер крофне
Крофне од кромпира
Крофне од кромпира са сиром
Од пиринча крофне
Принцес крофне
Пуњене кестеном
С какаом
С маслом
С румом
Са шунком
Српске крофне
Шприц крофне
Шприц крофне на други начин

..

Није ми само јасно шта је крофна? Да ли је крофна колач или, припада у пецива или нешто треће?

 

Горин син

Труло месо и профит

Приче — Аутор klotnereci @ 10:38
 

 

Тако нешто код нас не може да прође!


Недавно сам у страној штампи набасао на чланак у вези трулог меса, које је питајбога како доспело у чисте и светле и са укусом опремљене продајне центре. Ко је сад разоткрио тај скандал, који је уздрмао тамошњу јавност, не зна се. Само се зна да је потрошач то месо месецима козумирао. Из чланка сазнајем да су неке вуцибатине дошле на идеју да трговином трулог меса направе профит. Шкартирано месо које је у ствари требало уништити они су «освежавали» фарбом, препакивали га, и на паковање стављали нов датум. А потом га поново пласирали на тржиште «као свеже месо» и то по веома ниским ценама. Да напоменем да у земљама ЕУ постоје строге контроле животних намирница и драконске казне за злоупотребу прописа у вези трговине месом.

Елем, пошто је трговина трулим месом код њих строго забрањена, неки се «бизнисмени» брзо нађоше иза решетака. Али ђаво не спава, и лудилу овом нигде краја. Недуго потом сналажљивији ликови тог трговинског смера, смрдљиву работу усмерише на извоз. Погодно тле за пласирање трулог меса декларисаног као шкарт, које се по сваку цену мора уништити, нађоше у неким земљама ван граница ЕУ. Тврди се у новинама да извоз смрдљивог меса несметано даље тече. Тоне и тоне покварене свињетине се хладњачама без проблема превози преко граница. Посао цвета. Како се наводи, те земље увознице су постале лагер за храну сумњивог квалитета. А што је најгоре, горе наведену процедуру око пласирања «свежег меса» по ниским ценама на новом тржишту сад изводе неки други лоши момци. О којим се сад земљама ради не наводи се. Сигуран сам да овако нешто код нас не би прошло! Јер, и ми смо јел, поприлично усклађени на ЕУ прописе. Па ваљда те норме које важе у ЕУ земљама, савесно сад спроводе и код нас.

Одем јутрос до месарнице - у нашем пијачном кругу - и испричам Ђолету шта сам то прочитао о трулом месу. Каже Ђоле мени:
«Знаш шта Тико, ја мислим да овако нешто наши не би дозволили.
Какав бре месни шкарт !? – па то се увек баца. И лој, жиле, и кости... ко смеее данас то ђубре да ставља у месне прерађевине.
Па месо које се не прода а коме је истекао рок трајања мора одмах да се уништи. Тако ми радимо. Таман посла да то самељеш и правиш од њега јефтине саламе и паризере».

Ја: «Било је случајева да су продавани и читави покварени пилићи.»

Ђоле:
«Неверујем!», врти главом Ђоле и диже сатару да пресече повећу коску...
- Месо истеклог рока трајања, не сме да заврши у ћевапу, пљескавици, кобасици, паризерима ... Спусти сатару на даску испред себе. Обриса руке у белу кецељу па настави: «Не би ми увозили оно што се по западним стандардима не употребљава за људску исхрану. Не би ми ово смеће, ђубре, отпад; назови то какогод хоћеш, увозили ни по багателној цени. Месо које је у ЕУ земљама забрањено, за исхрану и мачака и паса. Таман посла!».

Ја: «Па добро Ђоле како то онда, како је могуће да килограм саламе кошта код њих мање од килограма меса?».

Ђоле:
«Па зато што се у саламу ставља хемија другар: сојин емулгатор, витамин ц, шећер, полифосфати, сојино брашно, кожице, масна ткива, средства за згрушавање, емулгатори...

Ја: «Аха! – Па зар то није штетно по здравље? – Зар се од тога не добија канцер?».

Ђоле клима главом и каже:
«Знам да су после рата (оног великог) неки наши куповали увезене свињске главе, које су толико смрделе да људи кад хладњаче отворе само што у несвест пали нису. Од њих су правили паштете и продавали их за јефтине паре. Ма, није умиро народ толико због бомбардовања, колико од хране коју је јео. А у којој састојака штетног по здравље колко хоћеш било. Било па прошло. Него данас је нешто друго нама проблем. Увоз је наш проблем! То је кључна тачка. У прекомерном увозу треће класе меса! Јер да они увозе месо приближног квалитета као на домаћем нивоу, не би имали проблема са конкуренцијом ни сточари, ни пољопривредни произвођачи, ни ми, а ни ви муштерије».

Ја: «Ко је за овај јавашлук крив? – Ко баца прашину потрошачу у очи?».

Ђоле:
«Маркираћу као кривца и разне потрошачка удружења, која се не оглашавају по њима. Која ћуте док се народ трује. Логично је, да је цена меса пала у месницама. Али на жалост није. Може им се овако. Могу диктирати цене месу по вољи, јер народу није ни до чега. Осиромашио, не зна ништа. Доведен је до просјачког штапа и ко вели дај шта даш».

Ја: «Ко може стати овој неправди на пут. Или ће се пословним представницима даље дозвољавати, да нам се свима смеју у лице и пркосе?».

Ђоле:
«Ово што се ради са сточарима, произвођачима и конзументима, ово је горе од злочина. Ово је увреда за сваки здрав разум! Питање је ко штити ове људе? - Неко је требао да каже овом народу да смо прошле године увезли 7000 тона свињетине. И да смо за то платили 18 милиона долара! Знам исто да су неки наши скоро увозили полутке и плаћали 150 дин. скупље по килограму, него што су код нас биле. Ето, то је одговор у којем видиш сав безобразлук и цинизам једне одређене класне групе која уништава наше сточарство. Претерани увоз ће нам доћи главе».

На ум ми падоше речи које сам негде недавно чуо:

«Кад се обори затворе. Кад свиње, јаганци, јунади утихну – а сигурно ће се то десити. Народе мој, јешћеш месо ко зна колко старо. Јешћеш, сажвакати моћи нећеш.»

http://www.rts.rs/page/stories/ci/st...%9A%D0%B5.html


Како утврдити да ли је месо свеже

Свеже месо се може и по боји препознати.
Говедина је црвенкаста. Неутралног је мириса а може и мало киселкасто да мирише.
Никако не сме да буде сладуњаво!
Свињетина је роза - од светле па до тамно роза боје.
Свеже месо је чврсто и није лепљиво.
Ако је месо мекано уз то још и превише водњикаво онда је месо лошег квалитета.
Лош квалитет меса је проузрокован повећаним стресом којем је животиња изложена непосредно пред клање.
Прекомерна продукција адреналина води до PSE (бледила, мекоће и водњикавости меса).
Тако месо се на пример при пржењу јако скупи, постаје жилаво, и без икаквог укуса је.

Горин син


Изволите уђите, не мора се изувате

Приче — Аутор klotnereci @ 11:14
 

 

Да ли смо дали све од себе и, ко је тај што овдек мушта музику, питам

Она: а ко то?
Он: Па ја, ко ће други (сад зачуђен јако)
Она: Ако, ако
Он: ондак уреду?, узнада се сад oн
Она: у реду су и остали
Он: па био сам у реду један (сад један)
Она: уреду, уредите се још једном у ред, молим
Он: будите коректни, не будите бес у мени без потребе..
Она: а ко си ти, па да ја несмем –Паја !?
Он: шта Ви то сматрате толико !?
Она: све се плаћа. Све страсти, прохтеви..
Он: шта сам Вам ја урадео?
Она: причају да волиш да дрпиш туђе..
Он: ја! Пренеражен и узјапурен а увати га нека узетост.. мисли: ово што се догађа, недогађа се истински..
па ће (после пола сата) некако смирен, «уземљен» да каже онако без везе: Сениша и ја највише волимо бутане паприке..
Она: ћути, само мозга: могу да ти помешам све лончиће у главе, да побрљавиш начисто.
Он: мене, зашто? – Молим Ве..
Она: како се ти зовеш? –Секула, Моца, Ноца..
Он: Сениша.
Она: Сениша, иди тамо, ћути и причај нешто
Он: ..еј плови лађа а на лађи грађа..
Она: ово је певајућа песма, јел?
Он: могу ја то и овако: иду два човека улицом, и одоше
Она: Сениша !
Он: молим !
Она: смеје се
Он: опалим те голим, каже тихо
Она: чула сам!
Он: шта то?
Она: да си неозбиљан..(сад шеретски мало)
Он: зависно од прелике, а Ви сте лепа и згодна.. па да Ве сачекам код колима?
Она: откуд знаш да се зовем Лепа?
Он: па јесте, у мојој кабини мото би те у свакој кривини..
Она: ћути а мисли у себи: или јеби ил одјеби
Он: није чуо.. «ал’ је напето ко бабине сисе», не каже, само нервозно цупка ногом
..бабине сисе напете, о њих се Сениша саплете..
Он: да Ви испричам један виц без везе?
- седе две бабе у мраку, дође деда и скине им мрак!
Она: Сениша!
Он: ако је досадно да баталимо?
..

 

Горин син


Свакомдала

Приче — Аутор klotnereci @ 10:36
 

Да ли је могућа платонска љубав измећу мушкарца и жене. А ако је могућа а онда колико дуго она траје и шта мушкарцу за узврат даје?

Драге моје пријатељице,
Јаој да знате што су ми комшије дивне! Јаој, праве мушкарчине од џентлемена.
... Замисли чоече данас кад сам стигла с' посла, затекох на паркиралишту таблу са повећим натписом: »Пажња, овде комшика Снежана паркира !»
... Чоече доделише ми екстра паркинг место. Тако да сад имам два; једно до другога. А деци чоече, потајно забранише да се у близини паркиралишта играју, да не ометају тета Снежану док маневрише аутом и паркира. Кажу, све то само да имам комоцију, да се више не мучим. Чоече па то је да «излудим» од среће. Стварно!
Срцулашца су те моје комшије, љубим их...

Ниско, ниско испод на табли неко је касније мастиљавом оловком додао следеће:
"Свака добра пријатељица - а не она такозвана «свакомдала», је дар који нема цене и којег никада нико није могао купити. Уверени смо да је немогуће митом навести неког попут наше добре душе Снежане да вас воли".


Горин син





Љупче

Приче — Аутор klotnereci @ 21:58
 

Преглед


- Љупче и ја два ветерана -

Љупчета је ћалац купио половног још пре рата од некога преваранта.
Тек после годину-две у њему је мене са мамом (ванбрачно) правио тата.
За тај чин нису могли никако да затворе врата, предугачке ноге имао је матори.
Кров су исто отворили да би се комотније сместили на седиште задње;
Е сад, да без коментара не прође: мама је имала предуге ноге такође!
А оноооо месечина флута као да рефлектором сноп светла баца на акшн задњег трећег чина.
Ал’ пре него што завеса паде, радосна опаска материна: - Јадац Милане, сина направисмо - жени ме!
И би енд хепи!
Сад Љупчета шоферирам ја. Поред мене на седишту, будућа ми вереница...

 

горин син

ПС. не знам да ли ме видиш иза шофершајбне'? Мало је затамњено стакло...
А и ладовина брате та дебела сликање ми успешно скроз омела.

Точак контраш

Приче — Аутор klotnereci @ 21:42
 


- Свете (данашњи) точак се не вози – точак се на почетку тера а касније јашe -


Било је лето као сада, тих давних година мог детињства па опет много другачије. Сећам се, била су то она «срећна времена»: без страхова и већих проблема. Када се одрастало радосно, мирно, без трзавица и ратова. Време када је кришка леба намазана прст дебело свињском машћу а преко свега посуто превише алеве паприке, за нас била највећа посластица. У то време је нехотице испуштена кришка леба обавезно падала премазом у прашину. Како је данас то са лебом, стварно не знам и не виђам више на улици децу умазаних образа пекмезом од шљива. Ко се тада плашио да ће дете пасти и ољуштити колено? И, ко је од одраслих уопште имао времена да усмерава говернале, или држећи се за корпу све дахћући трчи за дететом? Нико! Једноставно, одлука када ће и како дете да научи да тера бициклу препуштана је детету. Знам, као да је било данас оно кад сам ја учио да терам мушки бицикл кроз рам! Ујка нам је дошао у посету тог дана из града, сам. Давно је обећао да ће доћи али није; морао је девет месеци да чека на фабричну испоруку новог бицикла «Партизан» и јуче је с новим бициклом напокон стигао. Изишли смо на пут, да га сачекамо; мени се није ишло из разлога триста, али морао сам. - Знаш ли да тераш точак?, пит’о ме ујка горе у село, на раскрснице. - А што да незнам. Није ова бицикла прва кроз село прошла!, излете ми опаска нехотице. - Видео сам ја и црне, црвене и жуте а јашили су у пролазу кроз село и зелене. Благо ујкино, ајд онда отерај точак кући... а ујка ће кад стигне да ти донесе ораснице. И одоше, мати, отац и ујка некуд без мене... Стојимо неко време уцакљени плави бицикл «Партизан» контраш, са чврстим borovo гумама. Аууууу, што су то биле издржљиве гуме, куме! Никако ниси могао да их поцепаш, веруј ми... Да знаш, биле су страва те црне гуме. Контраш је имао и сјајне металне педале и велико звонце; Кад њиме зазвониш склањале се овце. Ја сам накривљен мало ка бицикли, бицикл је наслоњена мало на мене. Високо дигнуте ми руке изнад главе, бајцикл док држим за говернале. Пред нама прашњава, стрма и дугачка низбрдица у јари се таласа. На путу стојимо сами: ујкин бицикл и ја. Неодлучни смо. Низ чело цуре капи зноја право у очи; Пече, па онда даље низ образ кап топла тече... Питам се имам ли довољно смелости да се свеземо макар и терањем, или је боље да бициклу одгурам кући? Наставиће се ваљда мада не верујем.

 

горин син 

Погледајте и ово: http://www.ciklonaut.com/Tekstovi/ze...zma/ljilja.htm

 
 

Нагодба

Приче — Аутор klotnereci @ 21:27
 


Она, што је тежила компромису и он, дилеја, који немаше смисла за «брачни дил»

 

Мој пријатељ Јоца оженио се млад. Предпрошлог лета. Само зато, што његова Љубав није могла више да чека, те љубав што пре морала да буде оверена браком. Стицајем ново настале ситуације стали смо се све ређе виђати. Млади брачни пар је био преокупиран собом, па је требало то разумети и несметати. Уз то, и сам немам неког времена на претек за чешћа дружења. Стално некамо јурцам. Због обавеза којих имам преко главе, немогу да одвојим мало времена ни за себе. Да предахнем. Да се са на миру са самим собом поразговарам људски. Јоца и ја се понекад чујемо телефоном, мада и то све ређе. А чини ми се као да и све мање имамо један другоме шта паметно рећи. И теме нам више нису исте. Он би све о кући, новом ауту, новим тапетама, новој косилици за траву, компу, повољним кредитима... Код мене нема бог зна шта новога све уиграно. Све по старој шеми: Студије, журке*, и нова мала. Мислим што ћу се ја замарати кад ми овај лак младалачки живот, без већих обавеза и трзавица прија. Наш некадашњи заједнички мото. А који данас само за мене важи, за ожењеног дуга Јоцу јок - бар не у тренутку. И тако, дође поново дан да се ми после дужег времен поново сретнемо. И где баш да се сретнемо? У 1-вој медицинској амбуланти негде на периферији. Велики град а ми се бога ти срели у крају у који стварно ретко кад залазим. А питам се и шта он у овој «вукојебини» тражи! Елем, седи Јоца у чекаоници а видим око врата има шарену женину мараму. У њој руку у гипсу.
- Јебо те како је мицак свет... де баш овде да се сретнемо Јоцо брате, и због којег мог носиш гипс?!
- Мааааа, малер брате! Малер ме бије већ дуже време, каже он док седам на столицу крај њега.
Мене заинтересовало и наставим да испитујем:
- Иииииииии?
- Ма пусти брате, незгодно ми је причати...
- Маааа, даааај! кажем ја "А коме ћеш се изјадати ако не најбољем другу".
Јоцко се снебива, ја га гуркам... он се мучи ... и на крају као и у свакој причи попусти и отвори срце па почне да распреда његове муке: Жена га избегава. У задњих месец два нерадо с њим секса. Не зна шта је разлог кризе, и да ли је у питању он, или је нашла неког другог? А и кад пристане тражи од њега противуслугу. Да прво обећа да ће по кући урадити оно што захтева. Каже немило пристаје јер друге нема ако хоће сека.
- Тако и задњи пут. Хоће да прво оперем прозоре. Додуше не све, само оне уличне.
- А што не би прво прао оне изнутра, ка башти?, врдам, каже Јоца. Али, не вреди, закаприцизила се. И, само улични или нема ништа од секса. Била је субота а у недељу као биће сексања ако мадам буде задовољна обављеним послом. Што недељом сексамо, немам појма. Ја бих сваки дан жељан сексао, она то неће. Каже читала је по женским магазинима да је тако на западу. А што је од туда, то је у моди, и светиња за њу! Хоће тако и тачка. Каже, ено ти купатило иди па се олади. Другим данима нема времена, ја имам. Само она никад кући није пре десет увече. Мени то време не одговара, знаш и сам да ноћу радим. Дакле, склоним цвеће: дрво живота, и још неко велико гранато и трновито и све оне саксије што висе са прозора на улицу. А онда припремљен с повећом кофом воде, мердевинама, и осталим реквизитама потребним за купање прозора станем да сапуњам први прозор. А он велики. Једнокрилни... видим, морам се пењати. Попнем се некако - а да ме видиш: у једној руци сунђер... оном другом сапуњавом руком придржавам се за климаве мердевине. Љуљам се опасно, али не одустајем него храбро даље настављам да квасим прозор. Из унутра није било проблема обавити задатак, али је госпођа захтевала да и спољни прозорски рам оперем. А ја шта ћу..., сад једном ногом на климаве мердевине, другом на мокри рам. Маааа, све је пошло климавим путем а што се још више погоршало оног тренутка кад се однекуда испод прозора појавила сисата комшиница Зуза, и њеном појавом условила губљење моје равнотеже. Случајно задешен у деликатној ситуацији, једном се руком придржавам за мокри рам прозора а у другој држим мокру крпу са које цури сапуница и кваси босо стопало. Ћутим да ме не примети и мотрим одозго надоле "ко соко птица плен" у њен спреда деколтовани део тела. А деколте јебо те, још дубљи него иначе. И..., изгубим равнотежу. Мора да сам се превише нагнуо преко прозора. Нога ми склизне с рама и ја ти се за тили час нађох испружен пред Зузом на плочнику; умало да ме дубоко занесена у мисли штиклама не прегази. Ето, то је то... и сад сам поново овде после две недеље, треба данас да ми скину гипс. А шта ти тражиш овде брате?
- Ништа, дошао сам да сачекам „будућу“ вереницу. Ради овде у амбуланти, одговорим. 

горин син


Тандара-мандара-фармаколог

Приче — Аутор klotnereci @ 21:18
 
Ако нисте знали Farma је енглеска реч која означава већи посед или специјализовано пољопривредно добро за узгој домаћих животиња, стоке и живине Е сад нијесам ти ја некакав страстан присталица којекаквих пољопривредних добара - ја безрезервно волим да гледам фарму из фотеље. Ја сам ти тај фан фасциниран фаличним Фармерицама - такозвани тандара-мандара-фармаколог.. Ахааааа! Ту страшно-одвратно-одурну ТиВи лакрдију, волеш ти?! пренеражено у глас ће сви, они моји пријатељи и пријатељке што кришом шећкају каналима тамо-амо кад на момент одем да шорам; а знадем да ти дотични кад као фол «понекад» застану на који минут на каналчету свесно се наватају на тренутну акшн-тему и остану мислим, све док се скроз не заврши емитовање и не испразни се гајбишка + 1/2 пиве! Али, шта ћеш њима ја ћутке све то опраштам јер, добро знам да је мучки одасвуда ударила фатална беспарица, па куд ће но до мене на кауч. А смешни су ми, кад примете да контам да и они заинтересовано гледе.. Па ме онда брже-боље као збуњена деца каобајаги с’неверицом запиткују: Шта бре има да видиш, а и да чујеш паметно са те фармапишијаде. Од тих укућана луде куће, тих караконџула, смешних џуџарки и надуваних џуџована, отписано-неуспешних тралала и тралали фауна и фауница. А у те џуџе и џуџарке сматрамо и феноменалне пропађот певаче: феферон канцоњерке и лакофигурне канцоњере, фаширане серенадерке и серенадере, убуђале сопранисте са фалсетом промуклом - месечеве тореадоре, прсате да не кажемо омекшалосисате сопранисткиње, и оне са форте, фортисимо гласом у подрумисимо, фоснате народњаке – фолКери фаце, и фебрилне рокЕре у покушају. Па онда те лутке дугоноге и изгладнеле, што на скелету шеткају најновије креације одјеће и објуће све посрћући пистом у тој нај-дај ципелишки са 15 центимштиклом такозваној «Гранде ломинога» - те такозване ма-нек-Енке. И они бледуњави пропали политички плесачи са бивше политичке бине самозвани: «Ден сери!» И друга исфлекана фосилна нефлексибилна флеш лица.. А додаћемо сад и флоскулни део фирнајз-фразе «фиочица пуна и вери је тазе » који се не мења него се због фитнеса, фискултурно, уз дизање ладне флаше пива и учесталог подригивања изводи у целини - елем сви у глас: џуџе фамозно фино лочу, џуџе фанфаром шире фаму о свему и свачему, џуџе су фантазмагористи и фантазирају којешта, џуџе фигуранти фронташки вичу, џуџе фигуранти фронтално ричу, џуџе фракционо свађају се, џуџе на фифти-фифти вређају се, џуџе надуван фишек стављају на уво па га онда џуџе, џуџе псују се и промовишу свој простаклук, џуџе су фотокопије фотомонтажних нефотогених фото-модела, џуџе формално фолирају се, џуџе форхендом фаулирају се, џуџе у фразеолошком смислу фразирају се, џуџе уз употребу најпогрднијих физиономских имена задевају се, џуџе фрустрирани фрчу и шкрипе зубима, џуџе физички ломљењем костију обрачунавају се, џуџе флотациозно флертују са фрајлицама и тако буде своје сексуалне прохтеве док ја крај екрана само чекам ко ли ће ући с ким у кревет, ко ли ће се ским смувати и да ли се нешто мрда испод чаршава... А нисам воајер на часну реч, само сам мало фармофил.

горин син

Сунчица

Приче — Аутор klotnereci @ 10:21
 

 

 

 ...«'оће ли и данас овуда проћи 'Сунчева девојка', моја Сунчица?»

- 'оће то тако понекад, драги мој. Удари носталгија за прошлим, за младошћу и с лева и с десна, а увек кад се човек најмање нада.
И тек кад се (по)вратиш у реалност, одакле год да се враћаш мислим, заболе (те) та сећања свако толико да ... Али опет, шта би био живот без њих? -Био би само безгаћко, безвредно бити(сање) без смисла, и радости, мислим.
Размишљање се распршта на све стране као преплашено јато голубова пред експлозијом високих потпетица на плочнику...
Милане, ево је иде! -Иде Сунчица!

 

Преглед

 

Први је из кафане искочио безимени ћелави ошишани рмпалија. За њим је истрчао раздрљене кошуље трбушати газда кафане а он, овај на столице је прво на брзину искапио дупло-дуплу љуту и пошао за њима, за суштинским истомишљеницима. Мушкарцима који не морају бити условљени истим или сличним социјалним положајем да би се разумели јер им есенцијално разумевање лежи у нечему дубљем и слојевитијем: у жељи да јој помогну. Због чега су свакодневно ту на месту спремни да је придрже, кад год би је живот саплео. Стпљиво чекају да им кад-тад склизне у наручје, његова Сунчица...

Погледи им се сретоше. Читав свемир, чинило му се, у том тренутку сместио се у њене бајне зелене очи. Одмах је био опијен опојним парфемом њеним, што се стапао са таласима, а он, запљускивао обалу. Па тим плавим небом изнад њих, којег је случајно опазио у тренутку када је оно дигао главу у намери да је раширених ноздрва још силније "пуним плућима" удахне. Држао је њену топлу, меку, рукицу у својој док га она онако слепог, занесеног срећом, сигурно води обалом поред воде...

Помисли: «Сунчице, што мало не успориш?»

- Умрла бих од досаде а живот је прекратак, није рекла само се насмешила, и одмах отресла тај «разговор» из мисли као што се пепео са цигарете отреса и окренула главу на другу страну и наставила пут.
Умела је да га разлуди, да у њему пробуди звер јер, осетио је њене мисли а у том је часу јутро прогута чаролију и откри само девојку без емоција... што рече RŠUM: "toliko si tu stvar stisla da to više nema smisla".
Сунчице моја, пуно тога је лажно. Лицемерно. Само је страдање попут овог мога истинито душо...
Од потребе да поново живи он не чује да у њему бије сећање на давна срећна времена, на девојчицу, оближњи паркић где трчи са тек испрженом врелом прженицом што му гори длан док јој носи и даје, спреман да притом остане гладан због њене љубави... И данас је био спреман са Сунчицом да подели све; ако је хтела дао би јој и ово мало преосталог живота. Без колебања, одмах, само да хоће. Али, она њега није хтела иако је за њу имао љубав, праву, снажну љубав, истинску, и био спреман на одрицања и жртву.
Увек је мислио да је љубав најважнија, сила која покреће све.

–Ех, Сунчице, Сунчице, кад би само знала да си ми једина смисао у бесмислу кратког живота. Иако је знао да га неће он се није дао - није навикао да га девојка одбија. Чекао је из дана у дан. Због ње запоставио радњу и имање. То чекање овде пред кафаном, то му је био изазов и једнина смисао у животу...

Њој па све то је личило на детињарију...
И како је време одмицало све се више привикавала на његово свакодневно безвезно удварање, тако да је «Блентавко» више није сметао, напротив...

Е сад, не би ни овде био крај, али негде се морају ставити три тачке.

Ауууу, што се ово замрсило, а хтео сам само мало да опишем слику.

 

Горин син


Подесан

Приче — Аутор klotnereci @ 18:50


Подесан

Морам да вам се пожалим да ноћас уопште нисам добро спавао. Начас ми је људи моји било зима па вадим онај пролетос спакован јорган из ормара, да се покријем и угрејем. А  онда ме опет увати нека врућина да се све презнојим. Дижем се, па отварам прозор небили се расхладио али, авај, не за дуго јер опет све кола испочетка и тако све до јутра. Скоро да ока нисам склопио, а рано сам јутрос и устао, много раније него обично. И сад, док у кухињи стојим босоног на хладним плочицама од керамике и кувам воду за чај размишљам, да ли ме је то можда у суботу код бураза ухватила промаја док сам онако лако одевен постављо паркет од маслине а прозори, и врата, били све време отворени или, се можда недајбоже накалемио неки вирус? Не знам. Претурам по фијоки астала крцатој дрангулијама које ником нису потребне и тражим онај материн живин топломер... тресем га, а онда онако ладног стављам под пазух. Скидам воду са шпорета и сипам је у лонче са камилицом, па вадим онај топломер и гледам: 37 са пет! - Ууууууф, јеботе!- Ово Гурије није за зајебанцију. Размишљам, ако одем код доктора, задржаћу се тамо и пропашће ми испланиран дан, а ако не одем опет неваља... -шта да радим? И поред толиког посла који ме чека у канцеларији одлучим, да ипак под хитно да одем код доктора на преглед.  Срчем врућ чај а на радију тече разговор на тему свињског грипа. Слушам како се епидемија шири, да се после Мехика и Америке већ заватила и у Европу, те да прети опасност од пандемије (да завати цео свет), лебац ти пољубим! Овај експерт из радија, каже, да је тај А(Х1Н1) вирус нека мутација хуманог, птичијег и свињског вируса и да је много зајебан. Каже, да у моменту за њега нема прави лек. Мада, каже чова даље: ужурбано се ради на проналажењу одговарајућег медикамента. Али да ће то малкице да потраје, и предлаже да се стрпим. И, саветује још да за то време пређем на бели лукац. То нам је помагало увек у невољи. Наш универзални лек, па што не би помог'о и код ове вештачке заразе. После кратке рекламне паузе, наставља он да преде нешто око превенције и симптома инфлуенце. И каже, да се свињски грип не разликује бог зна колико од обичног сезонског грипа?! (сад ме збуни начисто). Симптоми су вели он: Кашаљ, кијање (е то је код мене!), упала грла (већ ме нешто грло гребе!), цурење из носа (исто!!), повишена температура, итд...
Превенција: Преноси се, каже експерт, кијањем, кашљањем, пољубцима и преко коже. Рецимо приликом руковања, при грљењу,... и предлаже да се избегавају места где има света. Строго без окупљања и дружења. Па онда не љубимо се. Носите наочаре јер оће и кроз очи, не рукујте се, и, и,...
И на крају ће (осећа ваљда да сам се успаничио) као код нас тренутно не постоји ама баш ни један забележен случај обољења од вируса А(Х1Н1). Међутим, опомиње он, и поред мера предустрожности које је наше Министарство здравља предузима, тај вирус свињског грипа може веома лако да се прошири и код нас. Јер, каже он, постоји реална опасност да га могу донети путници који стижу из других заражених земаља. Е баш сам се био узнемирио. Хвала експерту за пружену таблету «бенседин». Попијем онај о'лађени чај, спремим се, и кренем пешака до ординације дока Миће - одмах ту иза ћошка, трећи блок. Ма нисам ни стигао до ћошка улице, кад налетим директно на другара Бела.
- Деси бре Гурије, каже, - од кад се нисмо видели, пријатељу!, Бел ће обрадован што ме види.
Ја, рефлексно устукнем два корака назад. Он, испружене руке корак ка мени, ја опет корак назад. Гледа ме човек зачуђено, ваљда се пита шта ми је.
- Бел, не прилази!, кажем му, - "разболео сам се, можда је нешто заразно, па да не пређе и на тебе пријатељу. Ето баш сам пошао код лекара, извини што немогу да ти дам руку".
- Ма 'ајде Гурије, којешта, фик болест и бацили, дођи бре да се поздравимо ко људи, одмахује руком насмејани Бел и, оће да ме загрли пријатељски. Јок, скочим ја у страну ко опарен и без речи брзим краком наставим да идем даље. Кад сам се довољно удаљио, ја се још једном окретох. Видим он још увек стоји и запањен гледа у мом правцу. Махнем му руком као да ништа није било и кажем: «Бел, видимо се кад оздравим. Извини, али сад морам да пожурим - имам заказан термин код Миће у девет!».
Стигох мало раније у ординацију, и седох да причекам. Никако из главе да ми се склони овај сусрет са Бел-ом. Не схватам себе и због чега сам тако безвезно реаговао. То ми није обичај. Колико сам се пута и сам поздравио, ма пољубио се, са народом који је био грипалан. Па шта?! Ма никад ми ништа није фалило. Иди бре, кад се само сетим оних школских дана...
Кад није било лове за трамвајску карту, а камоли за сопствени ауто. И, кад улетим у аутобус, а он пун кијавог света. Све ми цуре туђе слине низ врат... Иииии? -Па ништа! Здрав и чио увек био (све до данас). Мора да ме је онај мајстор са радија уплашио, мислим. Јебо га свињски грип!
...А, и пре неки дан. Гледам неку репортажу, исто на тему укаканог А(Х1Н1) - на неком аеродрому у Токију ваљда (нисам баш сигуран), видим, пролази народ испред камере са хируршким маскама.
- Еј, самураји, и камиказе, укакили сте се од свињског грипа!, смејем се и чудим.., кад ће изненада онај мој двојник из мене: «а шта је са тобом, јуначе?», -Па добро, признајем, онај бенседин попушта полако...
Присећам се да су и амери били тема репортаже. Као, од кад се тај вирус тамо код њих појавио, ни они више не употребљавају handshake. Ни пословно, ни приватно. Сви на дистанци, на одстојању. Заладнело и код њих, брале. Узех новине са стола да одагнам ове мисли, кад видим на насловној страни: «Србија ће ускоро доспети на «белу» шенгенску листу - наши грађани ће моћи без визе да бораве у земљама шенгенског простора!»
- Ееееј, од кад на то чекам! Ускоро ћу и ја као човек моћи да прођем Европу: 25 европских земаља, 400 милиона становника... Шта знам, можда негде и нађем неки послић на црно. Па да се и ја мало опарим. Мада, чуо сам ја да и тамо код њих, има 25 милиона незапослених, (званично!) али, ипак постоји нада...
- А што код њих «хара» свињски грип, на то не размишљаш?, опет се јави онај другар у мени. Мислим се, интересантан је овај самоодбранбени осврт: Како то, да је баш сад, неко постао тако дарежљив према мени? Да ли то можда није само неки ново упаковани, буђави трик, којег сам већ заборавио? Да ми дозволе јел, да и ја, "смем" на кратко да скокнем до Европице. Па да тамо још којим случајем навучем клицу, и донесем је кући? Питам се, дали баш у том грму и не лежи зека. Да се инфектујем. И да онда бежим од другара, Бел-а? Да не грлим и љубим миле (и на сред улице) ако ми се прохте. Да бре не могу са неким у четири ока, да изменим мишљење, решим неку спорну ствар - него кроз наочаре (мада не носим наочаре!)? Да јој се са два метра одстојања, удварам? (са вирусом се не сме ближе!). Да морам на глас да се дерем кроз хируршку маску: - „Ђоле! К'о увек, кило-два од плећке и, стави још четири димљене, домаће кобасице за понети, платићу идући месец“. А Ђоле онда да мора да проверава са киме има посла. Па да са друге стране теке, виче: „Идентификуј се, скидај маску, бре!“. Да на стадиону, кад ми тим губи (само кроз маску), из свег гласа урлам на судију: "Уаааааааа судија...!"

- Еејјјј! И све то на неко дуже време - јер лека за грипушку свињску још нема. А какве сам ја курате среће, ваљда га у догледно време неће ни бити. Све док начисто не заборавим како се у нас ваља, на обичаје, и постанем тамо некоме подесан.


-/-

Док Мића ме прегледао и установио обичан назеб.

01.12.09

Горин син

Шунка

Приче — Аутор klotnereci @ 20:49

Преглед

 

 

 

Шунка

Рутински је обављао дужност судије у малој досадној паланци у коју је од скора био премештен. Решавао је углавном ситне спорове. Локалне крађе и комшијске свађе око мeђа, разваљеног плота, побрштених башта од комшијске марве. Тако и данас, требало је решити две неважне парнице, па да онда са породицом оде на викенд, у Драгиње код својих.

Прво суђење је прошло без већег застоја, и све се свело на томе да оптужени плати глобу од петхиљада динара оштећеном и надокнади судске трошкове. После је уследила предвиђена пауза. Искористио је то време да изађе напоље на свеж ваздух и запали цигарету. Доктор га је опомињао да остави дуван јер ће му то чурење кад-тад упропастити плућа, али није вредело. Није могао без дувана. Упалио је цигарету, наслонио се леђима о зид судске зграде, повукао дубоко дим, и загледао се у небо. Било је без иједног облачка. Обрадова се што ће викенд проћи без кише и што ће моћи оцу да помогне око купљења сена. Згазио је опушак и вратио се назад у судницу. Присутни устадоше, он се спусти у столицу, па онда даде знак да и они седну. Зашкрипаше столице и жамор се просу по сали. Отворио је акта и стаде да премешта и сређује листове. Кад је стим био готов он лупну оним дрвеним чекићем о сто и народ замукну, па помоћник изложи следећи случај: - радило се наиме о оптужби у вези проневере новца, наиме госпђа Вера Б., мештанка, тренутно без посла, по народности Рома, оптужена је за крађу новца фабриканту господину Прлету С. званом "Прле швалер", код кога је неко време непријављена радила као чистачица. Погледао је у правцу оптужене. На клупи је седела оронула старица скрштених реуматичних руку у крилу. Поглед јој је био упрт у врхове ципела. На прозив њеног имена жена се трже, и исправи. Имала је густу таласасту црну косу. Јасне зелене топле очи. Лице, мада изборано од тешког живота, беше јој спокојно. Ни трага горчине нити узнемирености због неизвесности у исход пресуде. Помисли: "Има људи који вечно траже; ничим задовољни, и оних других - сушта супротност њима. Особе, којима је живот онакав какав је довољан. Који се не жале, него су захвални за сваки дан што им Господ Бог у животу подари. Њима, као да је и само данас довољно, па чак, га имају и на претек, те ту своју срећу нуде и другима. Али њих, који задивљују својим позитивним погледом на живот, човек не среће често".

- Вера Б.?.. Заронио је у прошлост и стао да трага за људима којима је судио свих тих година, али без успеха. Не, несећа се да је икада судио њој...али, како онда то да му је то лице тако познато? -Вера Б., Вера...? Грозничаво је претурао по прошлости да би се ипак пре него што је сасвим резигниран одбацио те мисли и одустао, ипак сетио одакле ту жену познаје: Пред њим је седела Вера, његова комшиница из давних гимназијских дана; у оно време је била кућна помоћница код госпође Тодоровић... и филм прошлости поче да се одмотава.. Сетио се оног дана кад га је отац повео са собом у варош, да му буде од помоћи око бика, што је терао на сточну пијацу. А у плану је имао и њега после да одведе до кума Коце, код кога ће он становати следећих година школовања. Оца је одлучио да Стеву пошаље на високе школе а да старијег сина Јову остави на имању, поред себе. Мати је пак волела да оба сина остану уз њих, код куће. Да их ожени, и да јој се унучићи изроде... али није могла, није имала снаге да се одупре очевој жељи. - Ма, знаће мој Стевица да се снађе и у том белом свету, добро је он дете, фино васпитан, и паметан -тешила се мати. И тако, поче прва школска година. Стева се брзо уклопио у нову околину. Гага, његов нови школски пајташ упознао га одмах са својим варошким друштвом. Он, сад не више под надзором мајке и строгог оца, поче да ужива у слободи - касније се и преселио у Гагин комшилук. Наиме Гагина мати је познавала неку госпођу Тодоровић. Богату удовицу, којој је покојни муж оставио неколико продавница мешовите робе и предивну велику кућу са још једном мањом зградом за издавање. У једном од станова живела је и њена кућна помоћница Вера са двоје школске деце. Газдарица је на молбу Гагине мајке примила Стеву као подстанара. Од тада су Гага и он били нераздвојни. Ишли заједно у школу, у живот, јурили девојке..

Мисли му скренуше на онај пресудни моменат, кад је попустио Гагином наваљивању и молбама да и он учествује у тој крађи јебене сабље из шупе госпође Тодоровић. Како је само могао да пристане на ту глупост - да тако лакомислено обећа Гаги да ће му у том подухвату бити при руци?
...

- Кажи Стево, јел' сам ја твој најбољи пријатељ?

- Јеси, што питаш тако без везе?

- Маааа! имам једну идеју која ми већ дуже време не излази из главе, поче Гага около.

- Која идеја бре, дај испричај, шта увијаш ту?

Гага га неко време сумњичаво гледао, колебао се, да ли да му ода тајну или не - а онда се одједаред нацерио, загрли га, и почео да му разлаже поверљиву ствар.

- Стево, сећаш ли се да сам пред твој задњи одлазак у село, навратио да те испратим? Стева се замисли, па онда климну главом.

- Е па кад сам те испратио, тетка Вера ме замоли да јој помогнем да однесе неке ствари у шупу.

- Иииии?, упита Стева.

- Ма однели смо ми то тамо, али није у томе фазон!

- Него у чему је фора, причај човече!

- Видео сам тамо у шупи, закачену о клин стуба једну стару сабљу...- а ти знаш да ја скупљам сабље и мачеве, важно ће Гага, и настави: - „Док је тетка Вера распремала ствари, ја сам искористио прилику и мало боље прегледао сабљу и установио бре, да је много стара - антиквитет!, и много вредна...“

- Ма знам да скупљаш те ствари, али ми још није јасно то са планом?, рече Стева.

- Па план је буразеру, да украдем ту сабљу. Само не могу сам, потребна ми је твоја помоћ.

- Хоћеш ли ми помоћи?

- Ја!, тргну се Стева и склони Гагину руку са његовог рамена.

- Од куд ти та сулуда идеја, човече? - Па ти стварно ниси чист!

- Дај Стево, па коме још треба та сабља? Госпођа Тодоровић сигурно и незна да она постоји, а осим тога, коме бре Стево, да је остави у наследство? - Деце нема! - А, да је питам да ми је прода, било би чисто губљење времена. Знаш и сам како је она према мени непријатељски расположена. Не, не, једини излаз је, да је дигнем. Хоћеш ли ми помоћи, или нећеш?

Шта је сад могао да одговори онако дотеран уз дувар. Да неће, па да изгуби пријатеља? Не то није хтео. Стева нерадо климну главом и рече невољно: - «Добро, кад си баш навалио». И тако, једногa дана пред сам распуст у заказано време, нађоше се они негде око поноћи на договореном месту. Сачекаше мало поред зида, па пошто се уверише да је све мирно, Гага отвори жицом прозор и уђе први унутра. За њим се кроз прозор пребаци и Стева. Гага упали батеријску лампу и поче по шупи да претура, и тражи сабљу. Тик иза њега ишао је Стева. Тражили су неко време али, сабље нигде. Као да је у земљу пропала. Гага изнервиран, претури целу шупу још једном. Ма јок! Сабље нема, па нема. И док је тако љутит претурао по стварима, закачи главом у нешто и паде полеђушке. Стева, је само чуо «туп!» и ломљаву неке гајбе преко које је Гага пао. Ништа није видео у оном мраку, јер Гаги је батеријска лампа испала из руке, и откортљана бацала сенку на другу страну - на зид. Кад је пришао ближе он осети како се нешто испред његове главе љуља. Једна велика црна мрља нечега. Није могао да одгонетне шта би то црно могло бити; У међувремену Гага устаде, и обема рукама зграби то нешто.

- Шунка!, изненађен прошапта Гага.

- У пичку материну! -па зар једна шунка да ме нокаутира?!, Љутит што сабљу није нашао, он зграби ту шунку што је висила о греду, и нареди Стеви да крену. Изашли су. Гага опет жицом затвори прозор, па су онда прескочили зид и однели шунку код Гаге на таван.

- Добро Гаго, шта ће ти бре та шунка?, упита Стева.

- Како шта ће ми? обрецну се Гага.

- За инат, ето шта ће ми. Има да зна та стара аждаја Тодоровићевка са ким има посла, и од кога ће она да склања сабљу, разумеш!

Сутрадан је Стева отпутовао на распуст код родитеља. О "специјалном случају" у међувремену од Гаге није ништа чуо, и полако поче да заборавља тај немили догађај. И тако. Прође летњи распуст и он се поново врати у варош ради школе. Откључао је врата и унео ствари у собу, а онда пође да се јави код госпође Тодоровић. Закуцао је на врата и почекао да му Вера отвори. Уместо Вере, на вратима појавило неко ново, непознато женско лице - мора да је онако изненађен, отворених уста младој жени изгледао много смешно и блентаво, јер се она засмеја и тек после неког времена пође јој за руком да се прибере и представи. Рече да се зове Милица - нова кућна помоћница.

- Ви сте сигурно станар Стева, и тражите госпођу Тодоровић?

- Да. Да ли је Госпођа код куће?

- Јесте, већ Вас је очекивала, уђите...ушао је у предсобље и сачекао да дође газдарица.

После њеног распитивања у вези његових: Здравља матере и осталих у фамилији, она, настави да му износи најновије вести и догађаје који се догодили у његовом одсуству, и оно око шунке.

..- Пре једно петнаестак дана послала сам Веру да оде у шупу и одреже парче од шунке. Очекивала сам неке госте, па реко ето та шунка већ подуже стоји у шупи, иди Вера и исеци парче од ње, пре него што се убуђа. Отиде она ал' ено је још брже назад. Сва унезверена каже: "Јаој, госпођо, нема шунке!"

- како црна Вера нема шунке?

- Нестала!, каже запањена Вера и у истом даху наставља, -"а још јуче је била ту, док сам шупу поспремала - могу да се закунем у децу да је висила о клин...", правдала се Вера.

...Ставила је материњски руку на Стевино раме, погледала га у очи и наставила: „Знаш, пријавила сам целу ствар полицији. Дошо је и иследник Жарко. Ма сви су били на лицу места, али ништа необично нису могли да утврде. На крају дошли су до закључка, да нико споља није могао да провали у шупу, него да је само неко с кључем могао да уђе и да је однесе. А нико Стево, осим мене и Вере, веруј ми није знао за шунку и кључ од шупе...“

- Нисам могла другачије. Увукао се црв сумње међу нас, и морала сам да је отпустим.

- Жао ме је, била је јако вредна... али нисам више имала поверења у њу.

- Данас стварно човек неможе никоме више да верује!, рече више за себе госпођа Тодоровић док га је испраћала ка вратима.

Стева се осећао јадно. Желео је да побегне од самог себе. А онда се онако набијен осећањем кривице нагло окрете, и пође назад. Желео је све да призна госпођи Тодоровић и да скине љагу са поштене и добре госпође Вере. „Боже који сам нитков!“, помисли. Подигао је руку и таман кад је хтео да закуца на врата, сети се матере и строгог оца. Шта ће они рећи кад за ову бруку чују? Рука му застаде у покрету, поколеба се и одустаде. Погнуте главе, пун презира према себи наставио је да корача и да се удаљава и од себе и немилог догађаја.

..Гагу је срео још једном. Он му је испричао његову верзију око афере «шунка». Да је претрпео немирне дане и ноћи за време фрке - док су оно иследници испитивали комшилук да ли је ко и шта приметио, осетио мирис, или можда чак пробао од шунке. Толико се каже уплашио да ће полицијски кер да нањуши скровиште, да се решио сместа шунку да баци у нужник. Стева је рекао Гаги да они због те "ствари" немогу дуже да остану пријатељи.

Завршио је матуру и уписао правни факултет у великом граду. По завршетку студија и вишегодишње праксе у струци, добио је понуду на место судије у вароши његове младости. Обрадован што ће бити у близини родитеља; а волео је и тај тихи градић у коме се на тенане живело, прихватио је службу. Ускоро се с' породицом преселио у прелепу кућу и отпочео да ради. И не потраја дуго, мештани судију Стеву почеше да уважавају, поштују као човека, и да га цене као судију са префињеним осећајем за правду и коректност у приступу послу. Радни дан је текао увек исто: Пет до шест судских спорова, углавном безважне садржине. Ретко када због убиства трнокопом, везаним за погрешно тумачење части и правде или због парчета земље, због међа.

И данас је требао да реши две парнице, па да онда са породицом оде код својих. Прво суђење је брзо завршио, а онда дође на ред случај Вере Б. По народности Рома, оптужене за крађу новца фабриканту Прлету С. званом "Прле швалер", код кога је радила као чистачица...

...Пресуда је гласила:

Због недовољних доказа тужиоца, и, вере у изјаву госпође Вере Б., суд тј. он ослобађа госпођу Веру Б. Оптужбе. Те да све судске трошкове и глобу од стопедест'иљада динара у корист оптужене, сноси тужилац Прле С.

Спаковао је наливперо и друге ситнице у актнташну и напустио судницу. Уз пут је позвао супругу и саопштио јој: Да данас одложе путовање до сутра. Јер, намерава да се данас напије. Отишао је у кафану и уз музику и песму, по први пут у свом животу лумповао целу ноћ.

29.11.09

Горин син


1 2  Следећи»

Powered by blog.co.yu